Na akciji: Bendžamin / Knausgor / Perković / Ferante

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
Prev Next

BESMRTNICI

BESMRTNICI
792,00
Ušteda: -198,00

MOJA BORBA 5

MOJA BORBA 5
1199,00
Ušteda: -297,00

KUHANJE

KUHANJE
495,00
Ušteda: -99,00

PRIČA O IZGUBLJENOJ DEVOJČICI

PRIČA O IZGUBLJENOJ DEVOJČICI
1298,00
Ušteda: -99,00

Newsletter

Prijavite se

Zgodna obaveštenja o novim knjigama i akcijama sniženja

Knausgorova nesebičnost /// kritika romana Moja borba 5 - The New Yorker

I posle petog toma, još uvek postoji iskušenje da se Karl Uve Knausgor izbavi iz egotizma – da se pronađe, u njegovom višetomnom autobiografskom romanu „Moja borba“, još neka stvar izuzev Karl Uveovog života, još neka tema, dovoljno duboka da opravda ove hiljade i hiljade stranica. U svom eseju o petom tomu za The New Republic, Ryu Spaeth sugeriše da je „Moja borba“ „zapravo komentar na savremeni život na Zapadu, prostrani roman ideja u tradiciji Tomasa Mana i Fjodora Dostojevskog.“ Drugi kritičari su poredili Knausgora sa Prustom, čiji roman nije samo životna priča već filozofska meditacija o estetici, vremenu, sopstvu. Poslednji tom, misli se, će razotkriti veliku intelektualnu postavku romana.

Blagonaklon sam ka ovim tumačenjima knjige, ali nešto u meni se opire. Kada sakupim zadovoljstva i iznenađenja koja mi je „Moja borba“ pružila, nalazim da ona imaju malo veze sa intelektualnim temama. Knjiga nije zaista o politici, estetici i prirodi društva. Umesto toga, „Moja borba“ me je pogurala da više razmislim o samom sebi i, posebno, o svojim emocijama. Ponovo me je zbližila za živopisnošću osećanja. Ova knjiga je sentimentalno obrazovanje.

Peti tom „Moje borbe“ priča o teškom periodu u Karl Uveovom životu – manje-više o njegovim dvadesetim godinama. Na samom početku, on ima devetnaest i polazi na Akademiju umetničkog pisanja u Bergenu; do kraja knjige, objavio je roman koji je dobro prihvaćen. Godine koje su prethodile tom uspehu, međutim, nesrećne su i ponekad razglavljene. Karl Uve provodi godine i godine radeći na svega nekoliko stranica užasne fikcije (Knausgor nam ih u celosti navodi u knjizi). Zaljubljuje se, srce mu biva slomljeno, ženi se, vara i razvodi. Previše pije i postaje sitan kradljivac i vandal. Prekovremeno radi u mentalnoj instituciji i na naftnoj platformi na Severnom moru. Počini i dva šokantna nasilna čina – jedan nad samim sobom, a drugi nad nekim koga voli. Čini se da oni nastaju iz očaja, toliko nepodnošljivog da ga samo obična patnja ne može podneti.

U prethodnim tomovima, posmatrali smo Karl Uvea kako se bori da proguta mračnu energiju svog oca. U ovom tomu, njegov otac više ne zlostavlja – osnovao je novu porodicu na drugom kraju Norveške – ali postaje suicidni alkoholičar; njegova tama se okrenula ka unutra. Karl Uve, koji je dugo priželjkivao da mu otac umre, sada gotovo ludi zbog činjenice da taj čovek zaista umire. Karl Uveova anksiozna mešavina straha, tuge, krivice i besa čini da „Moja borba“, povremeno, liči na Dostojevkog: on se oseća, a ponekad i ponaša, kao ubica. (Na početku toma, kada sazna da se u njegovoj ulici dogodilo ubistvo, zamišlja sebe kao ubicu u bekstvu.) Pa ipak, čitajući „Moju borbu“, osetio sam, akutnije nego inače, da navijam za Karl Uvea. Ovaj roman je dirljiv ne samo zbog njegove tuge, već zbog njegove rešenosti, često osujećene, da iscedi očev otrov iz svog života – što je njegova jedina nada za postizanje barem tragova sreće i zdravog razuma. „Morao sam da ga se rešim“, rekao je Knausgor Endruu O’Haganu u intervjuu 2014. „To je bio moj projekat – da se otarasim njegovog prisustva unutar sebe.“

Mentalna bol kakvu Karl Uve oseća proizilazi ne samo od drugih ljudi već od njihovih odjeka u sopstvenom životu i ličnosti. Takva bol se može činiti bezobličnom, poput atmosfere; stoga pomaže da joj se da metaforički oblik. Za Karl Uvea, ta metafora je ograda. Gde god da se nalazi, oseća se zatvorenim u kavezu. Klaustrofobija, kao i sva osećanja, ima ritam. Kada Karl Uve otkrije iskustvo koje mu pruža psihički prostor – kada naleti na mesto gde se „svet otvara“, kako on često kaže – on začuđeno razgleda i pita se, koliko dugo mogu da ostanem?

Odgovor je, uvek, ne zadugo. U novom tomu, Karl Uve se zabavlja sa dobrom i srećnom mladom ženom po imenu Gunvor. Ona je razumna i samouverena, promišljena i lagodna, u ljubavi i skladu sa svojom porodicom – iz njegove perspektive, praktično je vanzemaljac. Gunvor deli svoj otoreni svet sa Karl Uveom. Pa ipak, on zna da taj svet nikada neće biti njegov svet; na kraju, prekida tu vezu. Osvrtom na svih pet tomova, upadljivo je primetno koliko je Karl Uve života potrošio tražeći putanje do slobode. Probao je muziku, opijanje, seks, ali ta iskustva su se prebrzo završavala. U najnovijem tomu, pojavljuju se dugotrajnije alternative. Na fakultetu, Karl Uve studira književnost i počinje da čita istoriju i kritiku. Čitajući ove knjige, on oseća „da se nešto otvara“:

„Čitav moj svet sasto­jao se od veličina koje sam uzimao zdravo za gotovo, koje su bile neprikosnovene, kao nekakve planine i stene duha. Holokaust je bio jedna takva veličina, doba prosvetiteljstva druga. Mogao sam da ih predstavim, imao sam jasnu sliku o njima, kao i svi ostali, ali nikada nisam razmišljao o njima, nikada se nisam pitao kakve su ih prilike omogućile, zašto su nastale baš tada, i svakako ne o mogućim vezama između njih. Čim sam započeo Horkhajme­rovu i Adornovu knjigu Dijalektika prosvetiteljstva, u kojoj nisam mnogo šta razumeo, nešto se otvorilo, činjenica da se na nešto može gledati ovako značila je da se može gledati i onako, reči su izgubile težinu, nije bilo ničega što je „holokaust“, jer sve na šta je taj pojam ukazivao, bilo je toliko vrtoglavo složeno, od češljića u džepu jakne na hrpi jakni u stovarištu – pripadao je devojčici, ceo njen život sadržan je u reči „holokaust“.“

Drugi „veliki pojmovi“, nastavlja Karl Uve, „zlo, ravnodušnost, krivica, kolektivna krivica, lična odgovornost, čovek mase, masovna proizvodnja, masovno istrebljivanje“ – takođe su mu se „otvorili“ čitanjem. „Svet se relativizovao, ali i postajao istinitiji“, piše on. „Laži ili zablude ili nepouzdanost počivali su u predstavama o stvarnosti, ne u stvarnosti, koja je jeziku nedostižna.“ Moguće je, ukratko, napraviti razliku između ideja koje imamo o realnosti i same realnosti. Ovo je, naravno, intelektualno razumevanje; neka vrsta skepticizma. Ali Karl Uve je posumnjao da bi mogla imati značaja i na ličnom planu. U velikom delu petog toma, on traga za spisateljskom intuicijom o prostoru između ideja i realnosti. Taj prostor se čini kao da bi nekako mogao postati izlaz iz njegovog zatvorenog sveta. Ali tačan metod bega ostaje, najvećim delom, nedokučiv.

Kada je Endru O’Hagan, u onom intervjuu iz 2014, pitao Knausgora da li je pisanje „Moje brobe“ bilo „terapeutsko“ – da li mu je pomoglo da „pobedi strah“ od svog oca – Knausgor je rekao ne. Dodao je:

„Mislim da pisanje nije uopšte takvo. Pisati znači osloboditi se od svega, osloboditi se od onoga što znaš. Što se tiče mog oca, imao sam to mišljenje o njemu i morao sam da sebe oslobodim od tog mišljenja. To možete da uradite pisanjem, ako pišete o sebi – znate, u tim ekstatičnim momentima kada ste na neki način bez sopstva... Tada ste slobodni, tada možete da pišete o svemu... Želeo sam da se udaljim od koncepcija ljudi u svom životu, od onoga što se zaista dogodilo, od svog razumevanja sopstvenog života. Morao sam sve to da sklonim i da pokušam da ponovo izgradim, ali onoliko haotično koliko je sve zaista bilo.“

Kada sam gledao ovaj intervju, zapeo sam. Kako se tačno proces „Oslobađaja od svega što znaš“ razlikuje od terapije? Nakon čitanja petog toma, mislim da uviđam razliku. Knausgor pisanjem „Moje borbe“ nije pobedio strah od svog oca; uradio je suprotno od toga, izgradio ga je ponovo. Učinio ga je stvarnijim unutar sopstvenog uma, više „haotičnim“ nego što je dugo smatrao ili dozvoljavao tom strahu da bude. Radeći to, vratio se u život. Zato što je, uz ponovno građenje tog straha, ponovo izgradio i sve ostalo – lepotu, tugu, frustraciju, anksioznost, nevinost, otvorenost – što je, uprkos svojoj punoći, ostalo skriveno ispod „stena i planina uma“.

Ovo je poznat način razmišljanja. Najbolnije stvari u našim životima možemo lakše podneti ako ih pretvorimo u ideje. Otac koji je bio alkoholičar, koji je umro od opijanja, koji je bio nesrećan i činio druge nesrećnim – takva vrsta „jasne slike“, lišena spontanosti, nasumičnosti, kompleksnosti i dvosmislenosti, može nam pomoći da nastavimo dalje. Ona takođe ima i cenu: održavanje takve ideje zahteva i da pojednostavimo ono što znamo i ono što jesmo. Bol nas može zalediti; a vremenom moramo da se odledimo. Iz ove perspektive, „Moja borba“ je otapanje. Očarani smo jer posmatramo neobično osetljivu i inteligentnu osobu kako se ponovo upoznaje sa sobom i svojim životom. Veliki uspeh knjige sugeriše da mnogi od nas – zaleđeni na svoje načine – žudimo da uradimo isto.

Stil „Moje borbe“ često je opisivan kao solipsistički. Govorilo se da beleži utiske jedne osobe o svakodnevnom, banalnom, običnom. A ipak, možda bi bilo tačnije opisati Knausgorov stil kao nezainteresovan, nekonceptualan ili slobodan. Njegovo pisanje je veoma lično, ali takođe i nesebično. On piše o sebi, ali bez pribegavanja statičnim idejama od kojih su sopstva sačinjena. Knausgor predivno piše o pejzažima, a svoj unutarnji život opisuje onako kako opisuje i pejzaže; jednostavno primećivanje, sa prefinjenom preciznošću, onoga što se tu nalazi. Koristeći isti ravan ton, on će opisati zelenu padinu planine, čaj u šolji i osećaj straha. Spoljni i unutarnji pejzaži su ujedinjeni. Izumeo je novu vrstu naracije: on beleži najsitnije detalje sopstvenog postojanja, ali ne iz perspektive njega samog.

Cilj takvog stila je da se bude u harmoniji sa svetom. Pred kraj petog toma, Karl Uve intervjuiše norveškog pesnika i romanopisca Runea Kristijansena. Intervju je dobro prošao. „Kada sam pošao na autobus do grada, osećao sam kao da mi je sve nadohvat ruke“, piše Knausgor, „da se nalazim blizu nečeg važnog, što bih mogao da dosegnem ako li se samo protegnem.“

„Bio je to mutan osećaj, ništa na čemu se može graditi, ali ipak sam znao da tu ima nečeg. U magli, u tami jelove šume, u kapima rose na četinarskim iglicama. U kitovima koji plivaju u moru, u srcu koje kuca u grudima. Magla, srce, krv, drveće. Zašto me je to toliko privlačilo? Šta me je to mamilo s takvom snagom? Šta me je ispunjavalo takvom silnom željom? Magla, srce, krv, drveće. Oh, kada bih samo mogao da pišem o tome, ne, ne da pišem o tome, već da učinim da tekst bude tu, tada bih bio srećan. Tada bih mogao da budem spokojan.“

Ovaj roman zamišlja neku vrstu ultimativne slobode – duhovne slobode zasnovane na radikalnoj otvorenosti. Ekspanzivan je i bezličan, ali ipak ljudski; konkretan je, anti-ideološki i, iznad svega, emotivan. Iza, uz, a možda i unutar potrage za spoznajom sebe, leži potraga za spoznajom univerzuma.

 

Joshua Rotman za The New Yorker, recenzija knjige Moja borba 5, Karl Uvea Knausgora

/prevod teksta Ana Stefanović / 

 

moja borbaMOJA BORBA 5

U petom delu Moje borbe, saznajemo sve o Karl Uveovom studentskom životu, stvaralačkom neuspehu, prvoj velikoj ljubavi, prvom slomljenom srcu, ali i okolnostima pod kojim je uspeo da objavi svoj prvi roman. Knausgor se još jednom vraća na trenutak smrti svog oca kojom se zatvara krug mladalačkog lutanja i započinje njegov zreli život.

 

Copyright © 2011-2018 Booka. Sva prava zadržana.

Registracija

ili Odustani