Na akciji: Bendžamin / Knausgor / Perković / Ferante

  • 1
  • 2
  • 3
  • 4
Prev Next

BESMRTNICI

BESMRTNICI
792,00
Ušteda: -198,00

MOJA BORBA 5

MOJA BORBA 5
1199,00
Ušteda: -297,00

KUHANJE

KUHANJE
495,00
Ušteda: -99,00

PRIČA O IZGUBLJENOJ DEVOJČICI

PRIČA O IZGUBLJENOJ DEVOJČICI
1298,00
Ušteda: -99,00

Newsletter

Prijavite se

Zgodna obaveštenja o novim knjigama i akcijama sniženja

Besmrtnici – američki roman godine /// promo prodaja

Stigao nam je američki bestseler Besmrtnici, autorke Kloi Bendžamin! Ovo ambiciozno i dirljivo delo polazi od jednog neobičnog pitanja: ako biste znali datum svoje smrti, kako biste proveli život?

U leto 1969. godine, kroz njujorški Louer Ist Sajd pronela se vest o dolasku tajanstvene žene, putujuće vidovnjakinje, koja navodno može svakom da predskaže dan kada će umreti. Četvoro dece Goldovih, adolescenata jedva svesnih sebe i svojih želja, kradom odlaze kod nje da čuju šta ih čeka. Ono što saznaju, nepovratno će promeniti njihov odnos prema životu i odrediti njihove sudbine u narednih pet decenija. Sajmon će pobeći od kuće i potražiti ljubav u San Francisku, Klara će krenuti stopama svoje bake i postati mađioničarka u Las Vegasu, Danijel će se truditi da kontroliše sudbinu radeći kao vojni lekar, a Varja će se posvetiti istraživanju dugovečnosti i pomeranju granica između nauke i besmrtnosti.

Besmrtnici će vas dirnuti prikazima snage porodičnih veza i dubokom analizom granica između stvarnosti i iluzije. Ovo je drugi roman mlade i uspešne autorke iz San Franciska za koji su već prodata filmska i televizijska prava.

Knjigu Besmrtnici možete kupiti po promotivnoj ceni od 792 dinara u našoj knjižari Bookastore (Cara Lazara 12, Beograd) ili je možete poručiti preko našeg sajta, od sada uz 99 dinara za dostavu za celu teritoriju Srbije, nezavisno od mesta isporuke, a po izboru pouzećem ili plaćanjem unapred.

 

- Više o knjizi Besmrtnici  
- Više o Kloi Bendžamin 

 

 

 

 

 

 

Datum poslednje izmene četvrtak, 08 novembar 2018 18:41

Pogodaka: 342

Knausgorova nesebičnost /// kritika romana Moja borba 5 - The New Yorker

I posle petog toma, još uvek postoji iskušenje da se Karl Uve Knausgor izbavi iz egotizma – da se pronađe, u njegovom višetomnom autobiografskom romanu „Moja borba“, još neka stvar izuzev Karl Uveovog života, još neka tema, dovoljno duboka da opravda ove hiljade i hiljade stranica. U svom eseju o petom tomu za The New Republic, Ryu Spaeth sugeriše da je „Moja borba“ „zapravo komentar na savremeni život na Zapadu, prostrani roman ideja u tradiciji Tomasa Mana i Fjodora Dostojevskog.“ Drugi kritičari su poredili Knausgora sa Prustom, čiji roman nije samo životna priča već filozofska meditacija o estetici, vremenu, sopstvu. Poslednji tom, misli se, će razotkriti veliku intelektualnu postavku romana.

Blagonaklon sam ka ovim tumačenjima knjige, ali nešto u meni se opire. Kada sakupim zadovoljstva i iznenađenja koja mi je „Moja borba“ pružila, nalazim da ona imaju malo veze sa intelektualnim temama. Knjiga nije zaista o politici, estetici i prirodi društva. Umesto toga, „Moja borba“ me je pogurala da više razmislim o samom sebi i, posebno, o svojim emocijama. Ponovo me je zbližila za živopisnošću osećanja. Ova knjiga je sentimentalno obrazovanje.

Peti tom „Moje borbe“ priča o teškom periodu u Karl Uveovom životu – manje-više o njegovim dvadesetim godinama. Na samom početku, on ima devetnaest i polazi na Akademiju umetničkog pisanja u Bergenu; do kraja knjige, objavio je roman koji je dobro prihvaćen. Godine koje su prethodile tom uspehu, međutim, nesrećne su i ponekad razglavljene. Karl Uve provodi godine i godine radeći na svega nekoliko stranica užasne fikcije (Knausgor nam ih u celosti navodi u knjizi). Zaljubljuje se, srce mu biva slomljeno, ženi se, vara i razvodi. Previše pije i postaje sitan kradljivac i vandal. Prekovremeno radi u mentalnoj instituciji i na naftnoj platformi na Severnom moru. Počini i dva šokantna nasilna čina – jedan nad samim sobom, a drugi nad nekim koga voli. Čini se da oni nastaju iz očaja, toliko nepodnošljivog da ga samo obična patnja ne može podneti.

U prethodnim tomovima, posmatrali smo Karl Uvea kako se bori da proguta mračnu energiju svog oca. U ovom tomu, njegov otac više ne zlostavlja – osnovao je novu porodicu na drugom kraju Norveške – ali postaje suicidni alkoholičar; njegova tama se okrenula ka unutra. Karl Uve, koji je dugo priželjkivao da mu otac umre, sada gotovo ludi zbog činjenice da taj čovek zaista umire. Karl Uveova anksiozna mešavina straha, tuge, krivice i besa čini da „Moja borba“, povremeno, liči na Dostojevkog: on se oseća, a ponekad i ponaša, kao ubica. (Na početku toma, kada sazna da se u njegovoj ulici dogodilo ubistvo, zamišlja sebe kao ubicu u bekstvu.) Pa ipak, čitajući „Moju borbu“, osetio sam, akutnije nego inače, da navijam za Karl Uvea. Ovaj roman je dirljiv ne samo zbog njegove tuge, već zbog njegove rešenosti, često osujećene, da iscedi očev otrov iz svog života – što je njegova jedina nada za postizanje barem tragova sreće i zdravog razuma. „Morao sam da ga se rešim“, rekao je Knausgor Endruu O’Haganu u intervjuu 2014. „To je bio moj projekat – da se otarasim njegovog prisustva unutar sebe.“

Mentalna bol kakvu Karl Uve oseća proizilazi ne samo od drugih ljudi već od njihovih odjeka u sopstvenom životu i ličnosti. Takva bol se može činiti bezobličnom, poput atmosfere; stoga pomaže da joj se da metaforički oblik. Za Karl Uvea, ta metafora je ograda. Gde god da se nalazi, oseća se zatvorenim u kavezu. Klaustrofobija, kao i sva osećanja, ima ritam. Kada Karl Uve otkrije iskustvo koje mu pruža psihički prostor – kada naleti na mesto gde se „svet otvara“, kako on često kaže – on začuđeno razgleda i pita se, koliko dugo mogu da ostanem?

Odgovor je, uvek, ne zadugo. U novom tomu, Karl Uve se zabavlja sa dobrom i srećnom mladom ženom po imenu Gunvor. Ona je razumna i samouverena, promišljena i lagodna, u ljubavi i skladu sa svojom porodicom – iz njegove perspektive, praktično je vanzemaljac. Gunvor deli svoj otoreni svet sa Karl Uveom. Pa ipak, on zna da taj svet nikada neće biti njegov svet; na kraju, prekida tu vezu. Osvrtom na svih pet tomova, upadljivo je primetno koliko je Karl Uve života potrošio tražeći putanje do slobode. Probao je muziku, opijanje, seks, ali ta iskustva su se prebrzo završavala. U najnovijem tomu, pojavljuju se dugotrajnije alternative. Na fakultetu, Karl Uve studira književnost i počinje da čita istoriju i kritiku. Čitajući ove knjige, on oseća „da se nešto otvara“:

„Čitav moj svet sasto­jao se od veličina koje sam uzimao zdravo za gotovo, koje su bile neprikosnovene, kao nekakve planine i stene duha. Holokaust je bio jedna takva veličina, doba prosvetiteljstva druga. Mogao sam da ih predstavim, imao sam jasnu sliku o njima, kao i svi ostali, ali nikada nisam razmišljao o njima, nikada se nisam pitao kakve su ih prilike omogućile, zašto su nastale baš tada, i svakako ne o mogućim vezama između njih. Čim sam započeo Horkhajme­rovu i Adornovu knjigu Dijalektika prosvetiteljstva, u kojoj nisam mnogo šta razumeo, nešto se otvorilo, činjenica da se na nešto može gledati ovako značila je da se može gledati i onako, reči su izgubile težinu, nije bilo ničega što je „holokaust“, jer sve na šta je taj pojam ukazivao, bilo je toliko vrtoglavo složeno, od češljića u džepu jakne na hrpi jakni u stovarištu – pripadao je devojčici, ceo njen život sadržan je u reči „holokaust“.“

Drugi „veliki pojmovi“, nastavlja Karl Uve, „zlo, ravnodušnost, krivica, kolektivna krivica, lična odgovornost, čovek mase, masovna proizvodnja, masovno istrebljivanje“ – takođe su mu se „otvorili“ čitanjem. „Svet se relativizovao, ali i postajao istinitiji“, piše on. „Laži ili zablude ili nepouzdanost počivali su u predstavama o stvarnosti, ne u stvarnosti, koja je jeziku nedostižna.“ Moguće je, ukratko, napraviti razliku između ideja koje imamo o realnosti i same realnosti. Ovo je, naravno, intelektualno razumevanje; neka vrsta skepticizma. Ali Karl Uve je posumnjao da bi mogla imati značaja i na ličnom planu. U velikom delu petog toma, on traga za spisateljskom intuicijom o prostoru između ideja i realnosti. Taj prostor se čini kao da bi nekako mogao postati izlaz iz njegovog zatvorenog sveta. Ali tačan metod bega ostaje, najvećim delom, nedokučiv.

Kada je Endru O’Hagan, u onom intervjuu iz 2014, pitao Knausgora da li je pisanje „Moje brobe“ bilo „terapeutsko“ – da li mu je pomoglo da „pobedi strah“ od svog oca – Knausgor je rekao ne. Dodao je:

„Mislim da pisanje nije uopšte takvo. Pisati znači osloboditi se od svega, osloboditi se od onoga što znaš. Što se tiče mog oca, imao sam to mišljenje o njemu i morao sam da sebe oslobodim od tog mišljenja. To možete da uradite pisanjem, ako pišete o sebi – znate, u tim ekstatičnim momentima kada ste na neki način bez sopstva... Tada ste slobodni, tada možete da pišete o svemu... Želeo sam da se udaljim od koncepcija ljudi u svom životu, od onoga što se zaista dogodilo, od svog razumevanja sopstvenog života. Morao sam sve to da sklonim i da pokušam da ponovo izgradim, ali onoliko haotično koliko je sve zaista bilo.“

Kada sam gledao ovaj intervju, zapeo sam. Kako se tačno proces „Oslobađaja od svega što znaš“ razlikuje od terapije? Nakon čitanja petog toma, mislim da uviđam razliku. Knausgor pisanjem „Moje borbe“ nije pobedio strah od svog oca; uradio je suprotno od toga, izgradio ga je ponovo. Učinio ga je stvarnijim unutar sopstvenog uma, više „haotičnim“ nego što je dugo smatrao ili dozvoljavao tom strahu da bude. Radeći to, vratio se u život. Zato što je, uz ponovno građenje tog straha, ponovo izgradio i sve ostalo – lepotu, tugu, frustraciju, anksioznost, nevinost, otvorenost – što je, uprkos svojoj punoći, ostalo skriveno ispod „stena i planina uma“.

Ovo je poznat način razmišljanja. Najbolnije stvari u našim životima možemo lakše podneti ako ih pretvorimo u ideje. Otac koji je bio alkoholičar, koji je umro od opijanja, koji je bio nesrećan i činio druge nesrećnim – takva vrsta „jasne slike“, lišena spontanosti, nasumičnosti, kompleksnosti i dvosmislenosti, može nam pomoći da nastavimo dalje. Ona takođe ima i cenu: održavanje takve ideje zahteva i da pojednostavimo ono što znamo i ono što jesmo. Bol nas može zalediti; a vremenom moramo da se odledimo. Iz ove perspektive, „Moja borba“ je otapanje. Očarani smo jer posmatramo neobično osetljivu i inteligentnu osobu kako se ponovo upoznaje sa sobom i svojim životom. Veliki uspeh knjige sugeriše da mnogi od nas – zaleđeni na svoje načine – žudimo da uradimo isto.

Stil „Moje borbe“ često je opisivan kao solipsistički. Govorilo se da beleži utiske jedne osobe o svakodnevnom, banalnom, običnom. A ipak, možda bi bilo tačnije opisati Knausgorov stil kao nezainteresovan, nekonceptualan ili slobodan. Njegovo pisanje je veoma lično, ali takođe i nesebično. On piše o sebi, ali bez pribegavanja statičnim idejama od kojih su sopstva sačinjena. Knausgor predivno piše o pejzažima, a svoj unutarnji život opisuje onako kako opisuje i pejzaže; jednostavno primećivanje, sa prefinjenom preciznošću, onoga što se tu nalazi. Koristeći isti ravan ton, on će opisati zelenu padinu planine, čaj u šolji i osećaj straha. Spoljni i unutarnji pejzaži su ujedinjeni. Izumeo je novu vrstu naracije: on beleži najsitnije detalje sopstvenog postojanja, ali ne iz perspektive njega samog.

Cilj takvog stila je da se bude u harmoniji sa svetom. Pred kraj petog toma, Karl Uve intervjuiše norveškog pesnika i romanopisca Runea Kristijansena. Intervju je dobro prošao. „Kada sam pošao na autobus do grada, osećao sam kao da mi je sve nadohvat ruke“, piše Knausgor, „da se nalazim blizu nečeg važnog, što bih mogao da dosegnem ako li se samo protegnem.“

„Bio je to mutan osećaj, ništa na čemu se može graditi, ali ipak sam znao da tu ima nečeg. U magli, u tami jelove šume, u kapima rose na četinarskim iglicama. U kitovima koji plivaju u moru, u srcu koje kuca u grudima. Magla, srce, krv, drveće. Zašto me je to toliko privlačilo? Šta me je to mamilo s takvom snagom? Šta me je ispunjavalo takvom silnom željom? Magla, srce, krv, drveće. Oh, kada bih samo mogao da pišem o tome, ne, ne da pišem o tome, već da učinim da tekst bude tu, tada bih bio srećan. Tada bih mogao da budem spokojan.“

Ovaj roman zamišlja neku vrstu ultimativne slobode – duhovne slobode zasnovane na radikalnoj otvorenosti. Ekspanzivan je i bezličan, ali ipak ljudski; konkretan je, anti-ideološki i, iznad svega, emotivan. Iza, uz, a možda i unutar potrage za spoznajom sebe, leži potraga za spoznajom univerzuma.

 

Joshua Rotman za The New Yorker, recenzija knjige Moja borba 5, Karl Uvea Knausgora

/prevod teksta Ana Stefanović / 

 

moja borbaMOJA BORBA 5

U petom delu Moje borbe, saznajemo sve o Karl Uveovom studentskom životu, stvaralačkom neuspehu, prvoj velikoj ljubavi, prvom slomljenom srcu, ali i okolnostima pod kojim je uspeo da objavi svoj prvi roman. Knausgor se još jednom vraća na trenutak smrti svog oca kojom se zatvara krug mladalačkog lutanja i započinje njegov zreli život.

 

Datum poslednje izmene utorak, 23 oktobar 2018 10:50

Pogodaka: 594

Moja borba 5 - portret mladog umetnika // promo prodaja

Moja borba 5Devetnaestogodišnji Karl Uve stiže u Bergen gde će, kao najmlađi student ikada primljen, pohađati prestižnu Akademiju umetničkog pisanja. Njegovo pisanje se, međutim, tamo ispostavlja kao nezrelo i ispunjeno klišeima, a njegovi pokušaji društvene afirmacije pretvaraju se u sumoran neuspeh. Po običaju svoj sram utapa u piću i rok muzici, ali malo po malo, stvari počinju da se menjaju. Zaljubljuje se, udaljava od pisanja i počinje da oblikuje svoj život kao odrasla osoba. Sve dok ga autodestruktivno bančenje i neodoljiva draž spisateljske borbe ne povuku nazad. Dve ključne stvari mu se dogode gotovo simultano: objavljuje svoj prvi roman, a njegov otac umire.

U najnovijem nastavku ciklusa Moja borba, Knausgor piše nepokolebljivo iskreno, pružajući nam savršen uvid u dramu svakodnevnog života. Opisi studentskih dana, sa svim socijalnim interakcijama i intelektualnim saznanjima koja ga prate, čine peti tom Moje borbe nekom vrstom portreta umetnika u mladosti koji pred očima čitaoca stasava u veliku književnu silu.

Moju borbu 5 možete kupiti po promotivnoj ceni od 1199 dinara, u našoj knjižari Bookastore (Cara Lazara 12, Beograd) ili je poručiti preko sajta.

 

- više o romanu Moja borba 5
- više o Karl Uveu Knausgoru

 

 

 

 

 

Datum poslednje izmene utorak, 16 oktobar 2018 11:49

Pogodaka: 420

Obris /// recenzija romana New York Times

Nedavno sam bila na večeri sa jednim čovekom koji je prokomentarisao zajedničkog prijatelja: „On je tumač. Samo stoji i ništa ne priča.“ Smatrao je da se naš prijatelj ne angažuje dovoljno u društvenim situacijama. Usprotivila sam se i rekla da postoje i participativni načini ćutanja; da sam ja ćutanje našeg prijatelja doživela kao podstrek da pokažem, zarad njegovog opažanja i posmatranja, one delove sebe koje obično skrivam.

Narator u ubistveno inteligentnom romanu Rejčel Kask, „Obris“, je tumač koji podstiče ljude da se ispovedaju. U njenom prisustvu, oni otkrivaju priče o svojim ženama i muževima i ljubavnicama, o roditeljima i deci i karijerama. Biografija naratora u međuvremenu ostaje tek bledo skicirana. Ona je žena. Živi u Londonu. Majka je više od jednog deteta. Razvedena je. Romanopisac je i drži letnji kurs pisanja u Grčkoj.

Kask, koja je napisala tri memoara, deli sa naratorkom nekoliko osnovnih životnih okolnosti (Engleskinja, romanopisac, majka, razvedena), što ovaj roman pridružuje nizu novijih romana autora čiji portreti ličnosti zamućuju granicu između autobiografije i fikcije. Pored ovih kvazi-generičkih podataka, ipak saznajemo još nekoliko činjenica o naratorki. Najupečatljiviji lični detalj koji otkriva jeste njena želja da „pronađe drugačiji način života“, način koji podrazumeva „sve više i više verovanja u prednost pasivnosti i života što je moguće više lišenog samovolje.“

Pa ipak, i njoj se dešavaju stvari. Roman dokumentuje naratorkine društvene susrete dok leti od Londona do Atine, drži časove pisanja, upoznaje ljude na večerama, odlazi na plovidbe brodom. (Roman sa kojim „Obris“ deli malo više genetičkog materijala je Dž. M. Kucijev „Elizabet Kostelo“, koji predstavlja portret spisateljice sačinjen na osnovu njenih predavanja o temama kao što su realizam i eros, i u kom su poglavlja naslovljena, istom ironijom, „lekcije“.) Tokom ovih susreta, naratorka nije toliko u interakciji sa ljudima koliko naprosto upija njihove priče. Ona je nevidljivi sagovornik – medijum. Pored nje, rekao joj je jedan čovek, „prisetio se epizoda iz sopstvenog života o kojima mnogo godina nije razmišljao.“

Premda je naratorka retko kad sama, čitanje „Obrisa“ podražava senzaciju bivanja pod vodom; odvojenosti od drugih ljudi nekom supstancom koja je gušća od vazduha. Ali nema ničeg mutnog ili mutavog u literarnoj viziji ili prozi Kaskove: ako provedete dovoljno vremena sa ovim romanom, postaćete uvereni da je ona jedan od najpametnijih živih romanopisaca. Mentalna bistrina njene naratorke može se učiniti toliko ubitačno prodornom, da će se čitaoc možda i pribojavati istog rizika od sopstvenog razotkrivanja i izloženosti.

Kask je takođe i – mada će ovo zvučati suludo – primetno odrasla osoba. Ona piše o temama odraslih uz oštroumnost i autoritet. Izlizane teme – prevara, razvod, dosada – postaju sveže preteće pod njenim pogledom.

Gotovo najupadljivija tenzija u ovom romanu – u kom ljudi ne rade ništa osim što pričaju – jeste u tome koliko je tih. Tokom svojih društvenih susreta, naratorka filtrira većinu svojih pitanja i komentara. Iako čujemo samo njen glas, retko kad posvedočimo njenom korišćenju glasa. Ona nije samo fizički odvojena od svog života – njena deca, koja su u Londonu, ne preokupiraju je svakodnevno – već se oseća i kao da je bez tela, bespolna. Ovakva postavka se čita kao emocionalno preživljavanje. Nakon, pretpostavljamo, mnoštva neodređenih romantičnih razočaranja, ona govori da „nije zainteresovana za vezu ni sa jednim muškarcem, ni sada, a verovatno ni ikada više.“

Ali može se čitati i kao strategija koja se izrodila iz iskustva – naratorkinog, a možda i autorkinog. Kask, koja je napisala memoare o svom iskustvu mlade majke („A Life’s Work“) i o svom razvodu („Aftermath“), ume da izazove i divljenje i srdžbu. Zahvaljujući tome što nije uspela da se istinski indoktriniše u „kult“ (kako ga sama zove) majčinstva, zaradila je titulu „prve književne Loše Majke“ (impresivno nadmašivši Medeju, Silviju Plat i Doris Lesing, što nije mala bitka). „Aftermath“ delom istražuje propast njenog braka i borbu da pomiri lična iskustva sa feminističkom ideologijom. U jednom intervju za The Guardian, po izlasku memoara „Aftermath“, rekla je: „Seks, brak, majčinstvo, posao, domaćinstvo: biti žena izražava se kroz proživljavanje ovih stvari, i ja ističem ovo zato što je važno razumeti da individualna priroda iskustva varira – ili bi bar trebalo da ima pravo na to – u odnosu na javni diskurs.“

Činjenica da se Kask bori sa odnosom emotivnog i intelektualnog (kao i privatnog i javnog) kada je reč o polnim nejednakostima i željama, upravo je ono što njeno delo istovremeno čini podpirujućim i razarajućim. Voljna je da kaže ono što je za neke istinito – ergo istinito – i komplikovano, ali što često nije ni politično ni lepo. U uvodu pomenutog intervjua za The Guardian, sagovornica Kaskove piše da joj je ona „govorila o tome kako je biti žena na način koji nije nimalo utešan. Ženski autori ne rade ovo često bez posledica.“

Pre nekog vremena, autorku Rivku Galčen, koja je posetila jedan moj spisateljski seminar, student je upitao zašto je glavni lik njenog romana „Atmospheric Disturbances“ muškarac. Odgovorila je da kada bi njen emotivno povučeni i vrlo umni narator bila žena, onda bi tog naratora nazivali nerealnim u najboljem slučaju, i neuverljivim u najgorem slučaju. Sumnje Galčenove su potvrđene kada je, šest godina kasnije, Dejvid Bezmozgis recenzirao njenu knjigu „American Innovations“, kolekciju kratkih priča čiji naratori su emotivno povučene i vrlo umne žene. U jednoj priči, žena „pobegne u Meksiko Siti, ostavivši za sobom muža i ćerku koji su minimalni faktor.“ Naratorka pozove kuću i ne pita za svoju ćerku, jer govori sebi da su deca „vrlo otporna i fleksibilna, i ne bi trebalo dozvoliti sebi da vas ubede da je drugačije.“ Bezmozgis se pita „da li je moguće da bi jedna majka mogla ovako da se oseća?“ On očigledno ne veruje u to.

Naratorka Kaskove – koja ja napustila dom i čija porodica je minimalni faktor – poništava nevericu ove vrste prepričavajući priče i muškaraca i žena u svrhu nagoveštavanja sopstvene priče. Oslobodivši naratora od tela, roman čitaocima otvara prostor da usvoje jedan kompleksniji portret osobe – celovitu ličnost umesto konstrukcije polnih stereotipa. Rezultat je srceparajući portret uravnoteženosti, saosećajnosti, pokajanja i besa, i ovom knjigom, Kask otvara moćnu alternativnu putanju autobiografskog romana. Previše je, međutim, skeptična i temeljna da ne preispita indirektne metode prezentovanja „sebe“. Na jednom mestu, žena sa kojom naratorka deli stan u Atini, govori o riziku ćutanja i pita se „ ako ljudi ćute o onome što im se dogodilo, nije li to neki vid izdaje, pa makar to bila izdaja samo one verzije sebe koja je prošla kroz to iskustvo?“ Ipak, „Obris“ dokazuje da ono što je dokumentovano govori koliko i ono što je izostavljeno. Oni koji ćute su rečiti koliko i oni koji govore. Čitajući „Obris“, prisetila sam se anegdote Dika Kaveta o njegovom komšiji u Montauku, Endiju Vorholu. Kavet ga je pitao zašto je tu i drugi diktafon; da li je to za slučaj da se prvi pokvari? Ne, Vorhol je navodno odgovorio. Drugi snima prvi.

 

Heidi Julavits za The New York Times, recenzija knjige Obris, Rejčel Kask

/prevod teksta Ana Stefanović / 

 

ObrisOBRIS

 Obris je roman o pisanju i pričanju, o potrebi da se govori ili ne govori o sebi, o žudnji za stvaranjem i umetnosti autoportretisanja u kojoj ta žudnja nalazi svoju univerzalnu formu, veoma originalno i inteligentno delo jedne od najznačajnijih spisateljica današnjice.
„Čudan, zapanjujuće originalan i uznemirujući roman... Svaka reč je promišljena, precizno podešena, opčinjavajuća.“ The Observer

 

Datum poslednje izmene utorak, 23 oktobar 2018 11:00

Pogodaka: 96

Kuhanje - žestoke "ženske" priče /// promo akcija

Posle Rumene Bužarovske čija je knjiga „Moj muž“ uspela da postane bestseler zadržavajući istovremeno kultni status, predstavljamo još jednu mladu regionalnu autorku sa velikim šansama da ponovi Rumenin uspeh.
Njeno ime je Slađana Nina Perković, Banjalučanka je sa pariskom adresom, a „Kuhanje“ je njena prva zbirka priča kojom je prošle godine privukla veliku pažnju na sebe. Njene priče su „ženske“ na onaj dobar način, oštre su, žestoke i kad uhvate ne puštaju vas do poslednje stranice.

Zbirku „Kuhanje“ po promo ceni od 495 dinara možete naći u našoj knjižari Bookastore (Cara Lazara 12, Beograd) i svim boljim knjižarama u Srbiji. Knjigu možete poručiti i preko našeg sajta, od sada uz 99 dinara za dostavu za celu teritoriju Srbije, nezavisno od mesta isporuke, i po izboru pouzećem ili plaćanjem unapred.

 

- Više o knjizi Kuhanje  
- Više o Slađani Nini Perković 

 

 

 

 

 

Datum poslednje izmene ponedeljak, 24 septembar 2018 18:29

Pogodaka: 503

Razdvojenost / letnji hit na malo drugačiji način

RazdvojenostKada dođe leto izdavači jure ono nešto što se zove „letnji hit“ ili „roman za plažu“ ili nekako tako. Da ne budemo mi gori od drugih evo našeg aduta – dešava se na grčkom ostrvu, pokretač zapleta je misteriozni nestanak muža glavne junakinje koga ona, na nagovor njegove majke, mada ne živi sa njim već mesecima, kreće da nađe, a tu je i trilerski zaplet koji dodatno i inače zanimljivi roman čini još uzbudljivijim.

Naravno, jasno vam je da je svako naše izdanje, pa i ovo, miljama daleko od klasičnog. Kejti Kitamura je strašno talentovana spisateljica, a roman Razdvojenost njen je vrhunski domet – delo koje bespoštedno progovara o intimnosti i svemu onome što nas sprečava da budemo zaista bliski sa onima koje (mislimo da) volimo.

Brutalno iskrena, briljantno vođena priča sada je na promo prodaji, samo u Bookastoru (Cara Lazara 12, Beograd) i preko našeg sajta.

 

- više o romanu Razdvojenost
- više o Kejti Kitamura

 

 

 

 

 

 

Datum poslednje izmene utorak, 04 septembar 2018 15:04

Pogodaka: 755

Copyright © 2011-2018 Booka. Sva prava zadržana.

Registracija

ili Odustani