„Ne mislim da književnost može promijeniti svijet preko noći, ali može promijeniti pojedinca. A to nikad nije malo“, kaže Đurđica Čilić, i to je okosnica njene nove knjige Vidimo se na papiru.

U njoj ostaje verna onome čime je osvojila čitaoce u knjigama Fafarikul i Novi kraj: neuništivoj radoznalosti, poverenju u dobrotu i sposobnosti da u svakodnevnim prizorima pronađe razloge za nežnost, smeh i nadu.

Siri Hustvet u romanu „Leto bez muškaraca“ uzima prežvakani, banalni zaplet – ženu nakon tri decenije braka muž ostavi zbog mnogo mlađe koleginice, ona se slama i odlazi kod majke u provincijski gradić – i, umesto patetične priče o slomljenom srcu, od njega gradi nesvakidašnje osvežavajući prikaz ženskog iskustva.

„Antropolozi“ su roman o onome što obično ne smatramo vrednim priče: o jutarnjoj kafi, šetnji buvljakom, pozivu na Zoomu s porodicom, druženju s prijateljima. Roman u kome se naizgled ništa ne dešava, u kom nema dramatičnih zapleta niti neočekivanih obrta,…

U svetu koji deluje sve mračnije, svirepije, sebičnije, koji od osetljivih traži da očvrsnu a od prkosnih da se smanje i uklope, nova zbirka Ognjenke Lakićević „Zamalo me je oteo mrak“ predstavlja bunt nežnih i odbranu empatije.

Roman „Samoubistvo nevinosti“, koji je poslužio kao osnova za kultni film Sofije Kopole, trideset godina nakon objavljivanja i dalje intrigira publiku hipnotišućom mešavinom melanholije, nostalgije i tragične lepote. Smešten u mirno predgrađe Detroita, roman prati pet sestara Lisbon u „godini samoubistva“, započete smrću najmlađe sestre

U svom novom romanu Elizabet Straut nas vodi u gradić u Mejnu, gde svi misle da znaju sve o drugima – dok jedno ubistvo ne uzdrma zajednicu. U središtu romana su Bob Berdžes, advokat koji zastupa optuženog, Lusi Barton, krhka ali pronicljiva spisateljica, i Oliv Kiteridž, britka žena bez dlake na jeziku.

Magdalena Blažević je spisateljica poznata po daru da o najpotresnijim iskustvima piše jezikom koji je toliko poetičan i pažljivo isklesan da čitaoce istovremeno opije lepotom i skameni užasom. U „Vučjoj kući“ Blažević upravo tako piše o deci i ženama koji odrastaju i opstaju u prostorima obeleženim patrijarhalnim nasiljem i ratnim traumama

Arnon Grunberg, autor koga domaća publika već poznaje i voli zahvaljujući romanima „Tirza“ i „Azilant“, proslavio se već svojim prvencem, romanom „Amsterdamski bluz“. Kada je objavljen 1994. godine, roman je uzdrmao holandsku književnu scenu: kako neko sa samo 23 godine može da piše s takvom zrelošću?

Postoje godine koje u istorijskim udžbenicima ne zauzimaju mnogo prostora, ali u našim privatnim biografijama predstavljaju čitave kontinente sećanja i tihih prelomnih trenutaka. Za Miljenka Jergovića to je 1983. godina, vreme između dva velika snega, između panka i odlaska u vojsku, vreme posle Titove smrti a pred Olimpijske igre u Sarajevu, poslednji trenutak pre

Naš četvrti po redu konkurs za najbolji neobjavljeni roman, realizovan uz podršku OTP banke, i ove godine je potvrdio da je neophodan domaćoj književnoj sceni, pošto je broj prijavljenih još jednom premašio tri stotine. Tematski i žanrovski rukopisi su bili veoma raznovrsni, ali ovog puta se pojavio i veći broj romana sa savremenom tematikom…

Šta znači imati dom? Da li je to mesto? Ljudi? Jezik? Ili je dom ono neuhvatljivo što u sebi nosimo i za čim uvek iznova tragamo? U romanu „Maks, Miša & ofanziva Tet“ norveški pisac Johan Harstad nudi jednu od najkompleksnijih literarnih potraga za tim odgovorom.

Verovatno najbolji opis knjige „Malo života“ Hanje Janagihare jeste – nezaboravna. Iza priče o četvorici prijatelja koji grade svoj život u Njujorku krije se remek-delo o ranjivosti, ljubavi i prirodi traume. U središtu romana je Džud, čovek briljantnog uma i slomljenog tela, čija prošlost obeležena neizrecivom patnjom postepeno izbija na videlo.

U „Jutarnjoj zvezdi“ Knausgor je na nebo postavio novu, bleštavu zvezdu i nagovestio proboj natprirodnog i misterioznog u svakodnevicu, dok nas je u „Vukovima šume večnosti“ odveo u decenije koje su prethodile njenoj pojavi.
U „Trećem carstvu“ Knausgor se vraća događajima iz prve knjige i okreće svet naglavce

Koliko god velikih svetskih imena objavili, uvek ćemo se najviše radovati kada na red dođe knjiga domaće autorke ili autora.
Kada tome dodamo podatak da je u pitanju neko ko ima samo 29 godina, a delo s kojim upravo izlazi pred vas je izuzetno zrelo, zaokruženo i majstorski napisano,

„Crveni kofer“ je dnevnik Lane Bastašić koji nadilazi privatnost i postaje književni dokument unutrašnjeg putovanja. On otkriva kako je to biti stranac, žena, spisateljica, telo koje stari, zaljubljeno biće koje gubi uporište i ponovo ga traži.

Roman „Kairos“ Dženi Erpenbek je duboko emotivna i politički prožeta priča o toksičnoj ljubavi, smeštena u Istočni Berlin osamdesetih godina prošlog veka, uoči pada Berlinskog zida. Međutim, politička pozadina nije tek kulisa, već pažljivo utkana paralela – nestabilna veza ljubavnika oslikava širu društvenu destabilizaciju i kraj jedne epohe.

Roman „Lomne godine“ Donatele di Pjetrantonio, dobitnice nagrade „Strega“ 2024, dirljiva je priča o fragilnosti porodičnih odnosa i o društvenim normama koje oblikuju i sputavaju ženske sudbine. Roman prati Lučiju, fizioterapeutkinju iz zabačenog planinskog mesta u Abrucu. Početkom pandemije njena ćerka se vraća iz Milana

Rumena Bužarovska, jedan od najznačajnijih glasova s ovih prostora, u svojim knjigama je secirala živote žena sputanih brakom, porodicom i društvenim očekivanjima. Sada, prvi put u formi romana, raskrinkava muškost koju mnogi i dalje normalizuju.